Napokon

Zlatna kap je svaka moja reč
u ljubav i iz ljubavi izgovorena;
svako delo iz nežnosti uradjeno
svaki dodir od blagosti satkan
Čudesan put je od srca do neba
ptice i vetar pletenice prave od snova
ponesi me, ptico
ponesi me oblaku gde moj andjeo spava,
san ili java
nebitno je ; duša zna
srebrne niti svijaju se u pesmu ljubavi
andjeli oko nas igraju
vasione se dodiruju i preklapaju
zvezde se radjaju u ovom bljesku
gde se sve spoznaje
gde se sve saznaje
nema prostora medju nama
tvoja ruka je moja
satkana od latica
vidim tvoje lice
nisam vise Ja
nisi više Ti
nestala je granica izmedju jave i sna
vrhunca i dna
smeši se svemir...
Cepa se iluzija,
napokon...Sloboda.