Na Račun Kukanja...

I tako, vidim danas simpaticnu karikaturu kako plovi po FB i svaki put me ponovo nasmeje, jer je istinita onoliko koliko nešto istinito može biti: "Cele zime jedva čekam da dodje leto kako bih mogao da kukam kako mi je vrućina". :) Baš tako. Nikad nam nije potaman,takva smo vrsta, valjda...Ali,tako je i za sve ostalo.Imam klijente koji dodju,navodno,da reše problem,ali posle kraćeg razgovora dodjem do jednog (ne više) iznenadjujućeg zaključka: NEĆE čovek da reši problem. Jednostavno neće. O čemu će posle da priča? Kako da se žali i na šta? Kojegod rešenje da mu ponudite dobijete rečenice sledeće vrste: - aaaaaa, pa ne mogu ja to....nisam navikao, ne vredi....pa neću ,valjda ,sad u ovim godinama da se menjam...ma nesposobni su oni bez mene...ne mogu,zbog dece...i sl. Dokle god robujemo takvom razmisljanju, nista necemo uraditi sa sobom. I to je ok- ako ne zelite-nemojte! Ali,ne treba onda pricati da nas život ne voli i da su svi  protiv nas...jer, ako mi sebe podržavamo kako IKO može da bude protiv? Pa i ta vrućina i sunce...postoji puno načina da se rashladimo...a zima će već doći dovoljno brzo,pa će moj prijatelj sa karikature ponovo da (potajno) priziva leto... :)

Maja Ikica Milosavljević