U Potrazi za Dokazom

Ah,ta ljudska potreba da se sve razume i sve objasni...Toliko vremena bačeno u vetar, umesto da se uživa u "neznanju i neshvatanju" pojava, dogadjaja, dešavanja koja se ne mogu shvatiti svesnim umom..Ne umemo da prihvatimo da ne možemo znati sve...i objasniti sve...pa niko do dana današnjeg nije objasnio ljubav a ona se dešava svake sekunde! Hoćemo li je zbog toga negirati? Ali, da...secirali su ljubav kao neobičnog stvora kojeg treba istražiti i objasniti, boli je , čačkali, zapitkivali,pod mikroskope filozofske ( i onde druge ), stavljali...pa opet ništa... Neke se stvari ne daju objasniti...a ni ne treba! Ljudska arogancija nekada prevazidje samu sebe; ta potreba da smo stalno "on top" svake situacije, da znamo šta se dešava,kako i čemu služi...a, ako iz nekog razloga racionalno ne možemo objasniti..e,onda je to glupost, sujeverje, halucinacija, primitivizam- o još mnogo imenica i prideva u najgorem kontekstu se može primeniti na neobjašnjivo...Samo zato, jer ČOVEK i njegov um to ne može da prihvati...Kažu, nema dokaza da život može da opstane na drugim planetama..znate"tamo nema kiseonika  ni vode"...Pa, evo jedne novosti- ne moraju sva bića da budu zavisna od vode i vazduha...mogu da postoje i drugi vidovi egzistencije...nije sve svuda limitirano kao što predlaže ljudska perspektiva...Nije sve objašnjivo...bar ne razumom...Srcem i dušom- mnogo toga jeste...a ono što nije? Možda mu nije ni vreme ni mesto..jer..."Sve dolazi onome koje zna da čeka..."...a ja vas ljubim redom... ~Maja :) <3

Na Račun Kukanja...

I tako, vidim danas simpaticnu karikaturu kako plovi po FB i svaki put me ponovo nasmeje, jer je istinita onoliko koliko nešto istinito može biti: "Cele zime jedva čekam da dodje leto kako bih mogao da kukam kako mi je vrućina". :) Baš tako. Nikad nam nije potaman,takva smo vrsta, valjda...Ali,tako je i za sve ostalo.Imam klijente koji dodju,navodno,da reše problem,ali posle kraćeg razgovora dodjem do jednog (ne više) iznenadjujućeg zaključka: NEĆE čovek da reši problem. Jednostavno neće. O čemu će posle da priča? Kako da se žali i na šta? Kojegod rešenje da mu ponudite dobijete rečenice sledeće vrste: - aaaaaa, pa ne mogu ja to....nisam navikao, ne vredi....pa neću ,valjda ,sad u ovim godinama da se menjam...ma nesposobni su oni bez mene...ne mogu,zbog dece...i sl. Dokle god robujemo takvom razmisljanju, nista necemo uraditi sa sobom. I to je ok- ako ne zelite-nemojte! Ali,ne treba onda pricati da nas život ne voli i da su svi  protiv nas...jer, ako mi sebe podržavamo kako IKO može da bude protiv? Pa i ta vrućina i sunce...postoji puno načina da se rashladimo...a zima će već doći dovoljno brzo,pa će moj prijatelj sa karikature ponovo da (potajno) priziva leto... :)

Maja Ikica Milosavljević

Sećanje

I vetar,i nebo, i zvezda
moji su prijatelji
i svetlost, i pahulja i sunca nežni sjaj
u kolibi snova sedim često i pletem nadu
pletem radost sebi od uvojaka neke lepe slutnje
more i reka i jezero
svaka voda je moja putanja
noć i sumrak i svitanje
delovi su priče o meni
zlatno je oko koje me svuda nadje
gde god se sakrila,osetim dodir njegovog sjaja
i vetar i kiša i magla
sve je to priča o meni
o nama svima u beskraju plavom
duša diše samo dok sanja i leti
dok se seća i sluti
dok ljubav bljeska kao odsjaj sunca na površini mora
mesec je mlad uvek kada ga se setim
i pogledam
moja duša je kosmos
ovaj kosmos je beskraj
a u beskraju u kolibi nade
sedi Ljubav i plete snove od uvojaka svega što je ikada stvorila...

Da Nije Nas

Samo ti možeš biti Ti
Samo ti deliš ono što samo Ti imaš
Niko nije kao Ti
Niko nikada neće ni biti
I ne treba
Jer svako od nas je pramen u kosi večnosti
nosi svoj sjaj
neponovljiv, jedinstven
Poruka tvoja je samo tvoja da je daš
Niko nije kao ti
Niko nije kao Ja
Svi imamo po dar u srcu
Bez obzira na veze kojima smo spojeni
Svako je slovo u knjizi života planeta
Slovo bez kojeg reč ne bi postojala
zlatan je vetar koji nas je ovde doveo
Srebrna je kiša koje nam je sećanje osvežila
Da samo ti možeš biti Ti
I ne trudi se da bude drugačije
Samo ja mogu biti Ja
Ovaj svet ne bi bio svet
Ova večnost ne bi bila beskraj
Da nije tebe, da nije mene, da nije duše
Da nije Nas.

Kako do Andjela?

Život komplikujemo dovoljno sebi na hiljadu načina, svakodnevno. Navikli smo da dobijemo uputstvo za sve, da nam se govori kako da mislimo,šta da jedemo, kome da verujemo( i ,naravno-u šta ili koga), čega da se bojimo i čega da se stidimo, kao i to koliko treba da spavamo, pa čak i to kako i snove da naručimo u kojima će nam se razjasniti sve što nas muči- ili pak- da to damo nekome drugom na tumačenje. Poruka koja se šalje svim ovim gore napisanim jeste- NE VERUJ SEBI.
Zašto sam napravila ovaj i ovoliki uvod za tekst koji počinje pitanjem" Kako do andjela?". Baš zato. Hoću da vam kažem da se ne opterećujete. Andjeli vas čuju. Uvek. Ne morate da znate posebne molitve, reči, ne morate imati specijalne rituale; možete, ako vam gode- ali ne morate. VERUJTE SEBI. Svom osećaju. Ponovo i ponovo sam pisala o tome; ako vam nesto stvara muziku u duši dok slušate,gledate, razmišljate- to je to! Ako vam,pak,stvara,buku u glavi- sklonite se. To nije vaše. Moje "moje" ne mora biti i vaše.I to je u redu. Niko vas neće izbaciti sa časa zbog toga. Jer nema časa. Niti vas ko procenjuje osim vas samih.
Do andjela se stiže u jednom otkucaju srca. Vašeg. Istinito. Snažno. Iskreno. Tražite,pitajte,očekujte. Otvorite srce i um. Dobićete odgovor. Možda ne kako ste očekivali, ali odgovor stiže. Kroz ljude,pesme, knjige,snove...Da, snove. VAŠE snove. I ti snovi znače ono što VI mislite da znače. Ako su proročki snovi- i to će te znati. Biće vam kristalno jasno. Ako su obični, rasterećujući snovi,ili pak noćne more- i to će te znati. Razmislite,"provucite kroz srce", i shvaticete istinu. A andjeli? Oni su tu da vam daju podrsku, da pomognu,da razjasne. Oni su VAŠI. I Vi ih najbolje razumete. Nema uputstva. Nema tumačenja. Naučite sada ono najbitnije- verujte svom osećaju. Oduvajte prašinu sa svoje intuicije. SADA je pravi momenat da se krene ispočetka.
Volim vas puno i verujem u vas!!!

Poštovanje

Poštovati nekoga znači prihvatiti ga kakav jeste, ne "popravljati" ga i ne "prilagodjavati" ga nekim svojim idejama o tome šta je normalno ili nenormalno, videti čoveka iza stava, i dušu iza srca. Videti osobu iza ponašanja, pokušati razumeti odakle stiže njegova priča, i ma koliko se razlikovala od neke naše priče- saslušati je do kraja i zadržati otvoren um. Ne "rastemo" svi isto, ne živimo isto, ne iskazujemo se na isti način...a opet, svi, baš svi , težimo ljubavi...pa eto, otvorimo se ljubavi prvim korakom- iskazimo POŠTOVANJE... i tu počinje jedan potpuno čarobni svet, gde je sve moguće...Maja I. Milosavljević